Autorski tekst

Diskretni heroj iz Štutgarta

apr 2021.

Neko bi rekao da smo generacija koja je veoma prilagodljiva i tolerantna na sve i svašta, obzirom na sva s*anja koja smo preživeli u poslednjih 30 godina. Hajde, sve to nekako progutaš, a neko tipod nos gura i taj još jedan zalogaj da pojedeš bez ‘leba… Ali stomak je već prepun, buni se, zavija, i na kraju ti sve presedne. Zar je moguće da nam dirate u poslednje parče slobode što imamo ispod ovog neba?

Pre samo 20 godina izgledalo je nemoguće da na ulicama više neće biti furija od 5000+ kubika i da će besciljna putovanja samo radi trošenja stotine hiljada litara benzina postati stvar prošlosti. Mnogi su tu mogućnost zanemarili, smeštajući je negde u daleku budućnost, a tu i tamo kada bi naleteli na nekog vegana koji vozi Toyotu Prius ili Nisan Leaf, prevrnuli bi očima i produžili dalje. Blagosloveni neznanjem šta nas u stvari čeka iza prvog ćoška…

Automobili na struju su ipak bili previše zahtevni, neefikasni, dosadni i ružni da bi ikada postali mejnstrim, a dobro parče govedine je još uvek bilo standard u ishrani svakog normalnog čoveka. Ali da je revolucija počela, bilo je jasno kada su na scenu stupili Tesla i Rimac, demantujući sve ranije predrasude koje smo do tada imali o električnim automobilima. Od tog trenutka, njihova popularnost kreće vrtoglavo da raste, a ni proizvodi od soje nisu zaostajali previše.

E-goriva Budućnost za ljubitelje svega što troši dizel i benzin ne izgleda baš najsvetlije. Scene iz filma “Demolition Man” deluju sve realnije. Sa odmetnicima koji u podzemlju skrivaju svoje visoko-kubikažne aždaje od policije, dok se na površini voze uniformisana autonomna vozila na baterije, a hrana je toliko odvratna da se i burger od pacova čini primamljivim. Biće da nije slučajnost što je radnja ovog filma smeštena u 2032. godini, jer upravo to vreme stoji kao neki okvirni rok do kog bi trebalo prestati sa prodajom novih automobila koji koriste fosilna goriva, dok će se do 2050. nastojati da sva vozila i industrijski pogoni prestanu u potpunosti da emituju CO2. I šta sad da radi neko ko pakuje Korsu ili Kadeta od 1000 konja, kad za deset godina neće imati šta da sipa u njega?!

Izgleda da bi jedino rešenje bilo dići ruke od svega ovoga, pozdraviti se sa porodicom, prijateljima i kućnim ljubimcima i zapaliti u neku daleku ostrvsku zemlju punu nafte. Tamo bismo terali namunjenu V8 grdosiju svaki božiji dan, ako treba i do prve trafike. Ali guglanje destinacija za preseljenje i pregovaranje sa bankarima i zelenašima oko pozajmnice prekidaju radosne vesti iz Poršea! Počeli su da razvijaju sintetičko gorivo budućnosti, a koje će se testirati u već postojećim Poršeovim motorima! Kako, molim? Čekaj da sednem, onesvestiću se. U Poršeu su prepoznali veliki potencijal za razvoj sintetičkih e-goriva, i to ne samo za industrijske, već i za komercijalne svrhe. Kompanija je prošle godine ušla u čileanski Haru Oni projekat, gde će uz pomoć vetra proizvesti čak 550 miliona ove magične supstance do 2026. godine. I posle Porše ovakav i onakav što se uopšte usudio da proizvede električni automobil!

Ali pre nego što sa šećera i vode pređete na tu medovaču koju čuvate za posebne prilike, valja uzeti u obzir da sve pozitivne prognoze u korist e-goriva još uvek ne pokazuju sa sigurnošću šta će zaista biti sa našim automobilima. Trenutno, ovo deluje kao veoma skupa opcija, tačnije čak tri puta skuplja od konvencionalnih goriva! I kada bi postojala mogućnost da sada sipamo e-goriva u svoj automobil, verovatno bismo morali da živimo na hlebu i vodi, krpeći kraj s krajem. A to je ipak preveliki ceh da bismo se samo bahatili po ulicama iz čiste dosade. Ostaje nam nada da će njegova upotreba u industriji i prekookeanskom transportu, gde korišćenje električne energije nije najpovoljnije rešenje, oboriti cenu dovoljno da bude prihvatljiva svima.

Gigant poput Poršea se sigurno ne bi zamlaćivao ovim stvarima da ne veruje u komercijalni uspeh koji će e-goriva postići jednog dana. Ulivajući veliku nadu svima nama koji još uvek nismo spremni da se odreknemo svojih ljubimaca zarad života u miru i večnoj tišini električnih automobila. Ima nečeg veoma ohrabrujućeg u činjenici da nam leđa čuva najtradicionalniji proizvođač sportskih automobila, koji je u velikoj meri učestvovao u oblikovanju automobilske kulture, deleći sa nama istu strast i nastojanje da se ona sačuva. Ja ipak biram optimizam, pa makar to značilo da ćemo samo vikendom imati priliku da osetimo brujanje motora ispod haube, uživajući u tom jedinstvenom zvuku visokih obrtaja pre svake promene brzine, dok mašina guta kilometre ispred sebe pokazujući srednji prst hladnom, civilizovanom društvu.