Najčudniji trkački automobili – Naših Top 10

U 1982. godini, Vilijams je radio na razvoju bolida koji je koristio četiri točka na zadnjoj osovini, bolje reći osovinama. Tvrdili su da ovo rešenje umanjuje otpor pri kretanju velikim brzinama i da pomaže stabilnosti, a takođe se i snaga bolje prenosila na podlogu u svim uslovima. Testovi na stazi pokazali su da je teorijia u pravu i FW07D je pokazao sva željena poboljšanja. Nažalost, upotreba više od četiri točka je zabranjena pre nego što je ovaj bolid stigao do trkačke staze.

Kombi koji je, teoretski, mogao da postigne brzine veće od 240 kmh, zahvaljujući tome što je koristio šasiju Forda GT sa centralno postavljenim V8 motorom snage oko 400 KS. U javnosti se prvi put pojavio 1971. i vizuelno ste teško mogli da ga razlikujete od običnog MK1 Transit-a, osim trkačke livreje. Rubovi su prošireni kako bi prekrivali šire točkove koje je koristio, ali to je bilo jedva nešto više od dodataka za proširivanje koje su se koristile na fabričkom Transit-u sa produženim međuosovinskim rastojanjem. Aerodinamika cigle ga je sprečavala da postigne veću maksimalnu brzinu, a zamenjen je 1978. godine sa novim modelom.

Ovo spada pod rubriku verovali ili ne, ali APR Racing iz Japana od 2012. pravi trkačke automobile koji u osnovi koriste onaj, da odvratni, Prius. I dalje su u pitanju hibridna vozila, ali je pogonski agregat zamenjenem nečim što je malo više doraslo uslovima u kojima se ova vozila koriste – V8 agregat 3.4l zapremine i 300 KS (+150 KS strujnih). Naduvali su ga, pa je Prius GT300 znatno širi (i niži) od onog kojeg možete sresti na ulicama… Ovo je ujedno i poslednji automobil sa centralno postavljenim motorom koji je izašao iz APR Racing-a, jer po pravilniku Super GT šampionata za 2019. motor u trkačkom automobilu mora biti pozicioniran na istom mestu kao i na fabričkom (napred).

Vesnik proleća – Mart ovaj Marč 711 poznatiji je po svom nadimku “tacna”. Nadimak koji je zaradio na očigledan način, zbog ogromnog prednjeg spojlera. Kažu da je na njemu četvoro ljudi, opušteno, moglo da pije čaj. Sve šale su ubrzo stale, jer je na inaguralnoj trci zauzeo pol poziciju.

Godina je 1950., amerikanci su “provalili” Le Man i Kadilak prijavljuje napravu koju francuski novinari nazivaju “Le čudovište”. Koncept toliko drugačiji, da su zvaničnici trke satima pregledali vozilo kako bi ustanovili da je ispod klasična šasija, ne bi li mu na kraju dozvolili da učestvuje. Serija 61 svoj izgled duguje potrazi za brzinom, jer je umanjivala ukupnu težinu vozila i smanjivala otpor vazduha. Kada je pala karirana zastava, “monstrum” je prošao na impresivnom desetom mestu.

Eksperimentisanje sa neobično oblikovanim automobilima bilo je daleko popularnije (i lakše) u nastajanju auto-industrije. Pa nas ne čudi odakle je stvoren “Bisiluro”, što na italijanskom znači “dupli torpedo”. Koristio je motor zapremine 1720 kubika iz Maseratija koji je uz pomoć superčardžera proizvodio 290 KS. Agregat se nalazio u levoj “komori”, dok je vozač sedeo u desnoj. Vozilom se upravljalo putem dve poluge (za levo i desno), pošto u kokpitu nije bilo dovoljno prostora za volan.  Tokom 1951. i 1952. godine “Bisiluro” je zabeležio čak sedam svetskih brzinskihi rekorda između ostalog i najveća prosečna brzina za prelazak dužine od jedne milje – 185.49 mph (298.507 kmh)… Bez volana!

Inženjerska rešenja koja se koriste u trkama Formule 1 svoj put pronađu do komercijalnih vozila ili se njihova upotreba zabranjuje. Brabam je dočekalo ovo drugo. Na zadnjem delu modela BT46B montirali su džinovski ventilator čija je namena bila da uvlači sav vazduh koji se kreće ispod bolida. Ovo je rezultovalo kreiranjem aerodinamičkog potiska u svakom trenutku, nezavisno od brzine vozila. U toj meri su nadmašili konkurenciju, da im je samo posle jednog starta na trci, dalje učestvovanje u šampionatu bilo zabranjeno.

Poznat i kao Nissan Deltawing, jer je NISMO dizajnirao agregat za inaguralnu sezonu 2012., ali je on kasnije promenjen. Njegov trouglasti oblik povećava efikasnost, a smanjuje težinu i otpor vazduha, što bi u prevodu značilo da koristi upola manje goriva i guma od konvencionalnog trkačkog automobila (troši manje od 30l/100km). Delta “krilo” je otišlo u penziju 2016. godine ne zabeleživši bitniji rezultat tokom svoje petogodišnje karijere. Šteta, jer se u moderno doba malo eksperimentiše sa radikalnim rešenjima u svetskim takmičenjima.

Čuveni “usisivač”, termin koji se danas koristi za druge oblike života. Koristio je dva agregata. Jedan za pokretanje vozila, a drugi za izvlačenja vazduha koji se kreće ispod vozila (kao i Brabam) kako bi sila aerodinamičnog potiska bila konstantna nezavisno od brzine, da li je vozilo na pravcu ili u krvini. Takođe je bio opremljen plastičnim “suknjicama” koje su bile spojene na donji deo šasije kako ne bi dozvoljavale vazduhu da prođe (tehnologija kasnije upotrebljena u Formuli 1). Zbog žalbi na nepravednu prednost, 2J je samo jednu sezonu proveo na trkačkim stazama.

Nijedna lista ovog tipa ne bi bila pravdena, a da se ne pomene bolid Formule 1 Tyrrel P34 sa svoja četiri točka za upravljanje. Predstavljen 1975., da bi nakon godinu dana startovao na svojoj prvoj trci. Dizajn se pokazao uspešnim, izborili su se za podijumsku završnicu na prvom i drugom mestu u Švedskoj. Zbog P34 i drugi konstruktori su krenili da istražuju rešenja sa šest točkova, ali je sve stalo kada je pravilnik Formule 1 izmenjen i vozila ograničena na maksimalno četiri točka. Mišljenja smo da će Tirel P34 uvek živeti kao jedan od najčudnijih i najuspešnijih trkačkih automobila ikada proizvedenih.