Betonski lavori i poneka desna krivina

Prilično je nezahvalno pisati o NASCAR šampionatu, na kontinentu koji potpuno drugačije shvata auto-trke i u zemlji u kojoj automobilski sport jedva da postoji. Za početak, tu je otpor prema bilo čemu američkom, tu je neznanje koje rađa odbijanje da se NASCAR prihvati kao jedan od najinteresantnijih i najpopularnijih globalnih šampionata i tu je neosnovano etiketiranje tog automobilskog fenomena kao dosadne gomile šarenih automobila koji se besomučno vrte u krug.
Ruku na srce, ovo poslednje i jeste donekle tačno i lično nikad nisam uspeo da budan dočekam kraj jedne NASCAR trke. Iskreno, nisam uspeo ni da izdržim 30-ak krugova (od oko 500 koliko ih ima na prosečnoj trci) bez trljanja očiju i zevanja. Problem nije u tome što se ništa ne dešava na stazi, što nema promene vođstva ili sudara – toga ima skoro u svakom krugu – problem je u prirodi prenosa koji, bez obzira na akciju, i dalje prikazuje automobile koji se samo vrte u krug. Od ljudi koji su prisustvovali NASCAR trkama u Americi čuo sam fantastične priče o atmosferi na stazi, ogromnom broju ljudi, mirisu goriva, guma i roštilja, grmljavini motora i tektonskim pokretima tla kad 40 automobila proleti na par metara od prvih redova na tribinama. Kažu da se zemlja trese i van staze, kad krene stampedo neprigušenih V8 motora.
Baš zbog odsustva ovih momenata, TV-prenos NASCAR trke dobar je samo za ekspresno uspavljivanje i borbu protiv nesanice. Šteta, jer je reč o jednoj od najinteresantnijih pojava, koncepata takmičenja i potpunoj suprotnosti evropskom shvatanju automobilskih trka i motorsport hijerarhije. Ljudi koji su uspeli da pobede zevanje na sam spomen NASCAR trka i koji su imali prilike da proniknu u ovaj svet, često su bili oduševljeni onim što su tamo našli, a ovaj tekst je zamišljen kao malo uputstvo onima koji žele nešto više da saznaju o ovoj strani automobilskog sporta. U prevodu, pred vama je NASCAR za početnike: Serbian edition.
Ako uporedimo Formulu 1 i NASCAR, videćemo da ova dva šampionata imaju, okvirno, sličan broj gledalaca na globalnom planu, sličnu zaradu i jednako moćne sponzore. I tu se svaka sličnost završava. Dok je F1 najskuplji cirkus na svetu, kompjuterski vođena igra hi-tech bolida, modenski događaj gde je bitnije ko je na tribinama nego ko je na podijumu, NASCAR je sušta suprotnost celom tom „posh“ tripu. NASCAR trke izgledaju više kao trodnevni rok festival, zaliven pivom i gomilom ljudi koja slobodno tumara po stazi, nego kao bitan internacionalni sportski događaj. Razlike se nastavljaju i kod samih automobila. O tehnološkoj uzvišenosti i svemirskim materijalima F1 bolida ne treba trošiti reči, dok su NASCAR automobili arhaične i analogne naprave, koje imaju small block V8 motore sa jednom bregastom u bloku, karburatore i potpuno su lišeni ikakvih elektronskih pomagala. Verovatno se pitate čemu ovako primitivne specifikacije trkačkih automobila u jednom tako velikom šampionatu?
Naime, NASCAR znači National Association of Stock Car Auto Racing (Nacionalno udruženje trkača serijskih automobila), i mnogo godina je baš to i bio, trke potpuno serijskih automobila. Zbog te tradicije i široko rasprostranjenih V8 motora, odlučeno je da automobili budu low-tech i da se jedino može ulagati u modernu opremu na polju sigurnosti vozača. Namera je bila da cenu i tehničku zahtevnost celog trkačkog modela drže na nižem nivou i da time obezbede popularnost takmičenja, veći broj učesnika i timova i što zanimljivije takmičenje. Realno je moguće sa ograničenim budžetom učestvovati na NASCAR trkama jer timovi i vozači nisu obavezni da voze celu sezonu, nego se prijavljuju za svaku trku pojedinačno. To daje svima šansu i često ima iznenađenja kad se na podijum popne potpuno nepoznat vozač iz nepoznatog tima koji je jedva uspeo da skupi novac da se doveze do trkališta. Tako nešto je neverovatno, nezamislivo i nemoguće u Formuli 1.
Sam NASCAR automobil samo podseća na neki od produkcijskih modela i u pitanju su „siluet“ trkači. Šasija je cevasta, karoserija plastična, motor je napred, pogon pozadi, menjač manuelni. Jednostavno i efektivno. Iako su tehnički ti automobili veoma prosti, imaju nekoliko detalja koji ih čine zanimljivim. Za početak motor, koji je V8 konfiguracije, najprimitivnije tehnike ali sa brutalnom snagom od 800-900 čistih atmosferskih KS pri 9000 rpm. Kad ovo znate, možete i zamisliti kakav audio efekat ovi automobili proizvode. Ubrzanje od 0 do 100 km/h nije preterano ni bitno, ali je maksimalna brzina preko 300 km/h. S obzirom na prirodu staze, NASCAR automobili se skoro konstantno voze na maksimalnoj brzini, što čini svaki kontakt veoma opasnim a reakcije vozača krajnje rizičnim. Zbog toga su kontakti i sudari spektakularni, jer kad jedan automobil izleti pri 300 km/h, sve sile fizike počinju da lude, a staza za momenat nestane u dimu guma, komadima plastike i čelika koji lete na sve strane, a sve pliva u prosutom gorivu i ulju.
Baš zbog tih ogromnih brzina na kojima se NASCAR vozi, vozači iz ovog šampionata su prvi otkrili dosta trikova koji se danas smatraju standardima trkačkog zanata. Za početak, tu je „drafting“ odnosno vožnja neposredno iza protivničkog automobila, u „zavetrini“ odnosno zoni manjeg otpora vazduha. Dok se auto ispred muči gurajući vazduh, automobil iza nabija obrtaje, podiže snagu i kada vozač odluči, izleće iza, kao iz praćke. Drugi trik je vazdušna kočnica odnosno običan komad lima koji se pod pravim uglom izdigne sa krova automobila, kad auto krene u spin, da bi u tim momentima odsustva kontrole, usporio kretanje.
Već decenijama na NASCAR trkama učestvuju samo tri brenda: Chevrolet, Ford i Dodge, odnosno automobili sa plastičnim karoserijama koje podsećaju na modele tih marki. U zadnjih par godina, Toyota je takođe počela da učestvuje ali rezultati su joj veoma tanki. Reakcije na učešće ovog proizvođača bile su podeljene, od pozitivnih do krajnje neprijateljskih, jer je u pitanju japanski predstavnik u jednoj čisto američkoj stvari.
Druga interesantna stvar je to što svi NASCAR automobili imaju tanje gume sa leve strane vozila i kad su na ravnoj podlozi, strašno vuku u levo. Razlog je specifičnost staze. Naime, NASCAR se vozi na ovalnim stazama, uvek na levo, gde je nagib staze od 9 do 20 stepeni. Na takvim nagibima, ovaj set-up rezultuje da automobil ide ravno i da se pneumatici ravnomerno troše. Zbog toga što sve vreme trke ti automobili i vozači provedu skrećući na levo, čak je i sigurnosna ćelija u kojoj se vozač nalazi konstruisana tako da bolje izdrži udare sa desne strane odnosno u pravcu ivice staze i betonskog zida u koji vozači udaraju.
Iako smo u tekstu o švercerima alkohola – „moonshinerima“ – objasnili koji su počeci NASCAR trka, normalno je očekivati da tako živopisan folklor iznedri još koju specifičnost ovog šampionata. Za početak treba objasniti sistem bodovanja i nagrađivanja. Naime, svaka trka ima svoj nagradni fond koji je u današnje vreme milionski i njega, naravno, dobija pobednik. Od kad postoje organizovani NASCAR timovi, nepisano pravilo je da pobednički vozač svoju veliku nagradu ravnopravno podeli sa svojim timom, tj. mehaničarima, pit crew-om i svima onima koji su direktno odgovorni za njegovu pobedu. Ako znamo kako su NASCAR automobili analogne sprave gde je sve suva mehanika, mehaničari iz ekipe moraju biti jako dobri da bi automobil završio na podijumu, da sasvim sigurno, pored plate, zaslužuju deo nagradnog keša za svoj trud. Osim toga, ova tradicija samo doprinosi „bratskim“ odnosima u ekipi, nešto što F1 nikad nije imala i ne može ni da zamisli.
Bodovanje u NASCAR šampionatu je takođe interesantna ali i komplikovana stvar. Da vas ne bih zbunjivao sa brojkama i tabelama, pokušaću da objasnim ovo što jednostavnije. Na jednoj NASCAR trci učestvuje 43 automobila i pobednik dobija 43 poena za pobedu, drugoplasirani dobija 42, trećeplasirani 41 i sve tako do poslednjeg (koji je 43. stigao na cilj) koji dobija 1 poen. Pored toga, sistem bodovanja nagrađuje vozača koji je najduže vodio trku (3 poena), vozače koju su završili trku u istom krugu sa pobednikom (1 poen) i slično. Zahvaljujući ovako komplikovanom sistemu, moguće je biti šampion i ako niste pobedili ni u jednoj trci i samo ste vozili prosečno dobro cele sezone. Međutim, zbog toga što se vozači uglavnom bore za novac i ugled, pobeđujući na čuvenim trkalištima, titula šampiona nije najvažnija u NASCAR-u, pogotovo ne koliko je bitna u F1 ili drugim granama automobilskog sporta. Čak se nekad dešava da je šampion relativno nepoznat vozač dok su najpopularniji likovi treći ili četvrti na listi.
Popularna NASCAR tradicija je i „Rookie of the Year“ odnosno početnik godine. Zbog velikog broja trka, timova i vozača koji svake godine prođu kroz ovaj šampionat, bira se jedan mladi vozač koji se te godine najbolje pokazao. Čak nije bitno ako nije osvojio najviše poena, bitno je kako je i kakve je akcije izveo na stazi, da li je zasijao sa nekim posebno interesantnim potezom ili nešto slično. Izabrani početnik dobija dovoljno medijske pažnje da može da sklopi ugovor sa nekim od boljih timova i time lansira karijeru. Nešto slično draftu u NBA ligi.
Interesantno je da su u celoj istoriji NASCAR-a postojala samo četiri crna vozača koji nisu ostvarili neke uspehe i vrlo brzo su nestali. S obzirom na to da je NASCAR nastao na Jugu Amerike kao i da je tamo ubedljivo najpopularniji sport, jasno je da crnim vozačima jednostavno nije mesto u ovom takmičenju. Rasizam ili ne, crnci su prilično slaba rasa kad je reč o automobilskim sportovima. Možda znaju da skaču, ali ne znaju da voze. Takođe, ni žene nisu bile česte i samo ih je par učestvovalo do sad. Međutim, tokom poslednje dve sezone, Danica Patrik se pokazala kao veoma uspešna trkačica koja je u NASCAR došla iz Indy Car šampionata.
Posebna priča su i sami vozači NASCAR-a. To su, pre 30-40 godina, bili bivši šverceri alkohola koji su odlučili da jurcanje šumama zamene vožnjom u betonskoj areni. Njihovi naslednici danas možda nemaju takvu kriminalnu prošlost, ali se ponašaju jednako raskalašno i kaubojski. Naime, NASCAR često znaju da prodrmaju afere o hapšenju vozača zbog kokaina, vožnje u pijanom stanju, seksa sa prostitutkama i sl. Koliko god ovo bio sport najvišeg ranga, ekipa koja se njime bavi je i dalje „redneck“ do srži i ne uspeva nikako da zaboravi svoje „white trash“ korene, pa navedeno ponašanje ne treba da čudi.
Interesantno je da godine nisu problem u NASCAR-u i da je prosečna starost vozača oko 40 godina, što je doba u kome F1 vozači odavno uživaju u penziji. Na primer, Mark Martin, aktuelni vozač NASCAR-a, ima tačno 60 godina i još uvek ne pomišlja na penziju i ne pokazuje znake starenja. Jedan od razloga zbog kojeg su vozači tako aktivni i u godinama kad su zreli za gajenje baštice i igranje sa unucima je i to što NASCAR trke, kao i cela priča oko ovog šampionata, nisu tako naporne za vozača, a ni za njegovu familiju. Dok su F1 vozači, selebritiji prvog reda koji nemaju ni dan mira u borbi sa paparazzi napastima, NASCAR šampioni su poznate ličnosti, ali daleko ispod nekog filmskog glumca, rijaliti šou – zvezde ili popularnog muzičara, što znači da mogu da vode normalne živote i da se dugo bave time što vole. Sa druge strane, zarada je odlična, a priče o grupi-devojkama, žurkama i provodu su legendarne. Čak i da su samo delom istinite (a poznajući NASCAR folklor, sigurno su skroz istinite), sasvim je jasno da se niko takvog života neće odreći dokle god može da stoji, to jest, da vozi.
Iako ne mogu i ne želim nikog da teram da voli ili gleda NASCAR, nadam se da vam je sad malo jasniji ovaj čudni i šareni svet trka. Hard core fanovi F1 verovatno neće ni pročitati ovaj tekst do kraja, gadeći se svega što ne korespondira sa njihovim sterilnim i predvidljivim viđenjem automobilskog sporta. Ipak, za sve vas koji ste spremni da proširite vidike i date šansu nečemu drugačijem i egzotičnom, NASCAR može biti prava stvar. Automobilski cirkus pun šarenih automobila koji se munjevitom brzinom okreću u ogromnom betonskom lavoru, spektakularni udesi, neizvestan ishod svake trke i gomila (ponekad) pijanih, pa čak i drogiranih vozača sa kaubojskim shvatanjem sveta u jurcanju za novcem, slavom i grupi-devojkama. Šta tu može da se ne voli…?

Autor: Vukašin Herbez