Talk the Talk – Nikola Čuljić

Ljudi obično kažu: “Verujem samo svojim očima.” E pa ovo što ćete sad videti će vas navesti da preispitate svoje postojanje, zapitate se dva puta da li ste normalni ili ćete, u najblažem slučaju, razmotriti odlazak očnom lekaru da vam proveri vid. Možda pomislite da je u pitanju neka neslana šala, a danas je ponedeljak i nije vam baš do zezanja.

Skrolujući kroz radove, konačno shvatate da neće iskočiti zmija iz ekrana da vas ćapi za gušu, da onaj BMW na radnom stolu u stvari nije maketa kupljena u lokalnoj prodavnici igračaka i da zapravo ne posmatrate nečije fotografije u fotografiji, već prave pravcate ilustracije, rukom nacrtane. Rizikujući da ću zvučati kao lokalni tabloid sa ovakvom senzacionalističkom najavom – vi ovo zaista morate da vidite i to više puta. Samo da biste se uverili sopstvenim očima u verodostojnost ove genijalnosti, jer Nikolini radovi nisu ništa manje od prave senzacije. Za rubriku “verovali ili ne”!

Veliko nam je zadovoljstvo što imamo priliku da malo dublje zavirimo u svet tvojih ilustracija koje su danas praktično dovedene do savršenstva, ali kaži nam kako je sve počelo?
Sve je počelo sada već davne 2014, godine kada sam rešio da se sa svojih nepunih 28 godina okušam u crtanju. Iskreno, bez nekih velikih ambicija, uzeo sam najobičniju HB olovku, list papira iz školskog bloka i krenuo da crtam ljude. Talenat za crtanje je oduvek bio tu, iz likovnog sam uvek imao najviše ocene, ali se nikada nisam preterano trudio da svoju veštinu podignem na neki viši nivo. Sve se promenilo kada sam svoje prve crteže portreta počeo da objavljujem na svom Facebook profilu. Dobio sam izuzetno dobre kritike i verovatno je to bila „inicijalna kapisla“ koja je presudila u kom smeru ću dalje ići. Kasnije sam pokušao da svoje prve crteže podelim i sa širom publikom, pa sam radove počeo da objavljujem i po Facebook grupama. Istražujući šta je to što ljude ostavlja bez daha konačno sam došao i do 3D tehnike crtanja i tada sam definitivno znao kojim ću putem krenuti.

Dakle, može se reći da su internet i društvene mreže dosta doprineli razvoju tvoje popularnosti, ali i olakšali savladavanje različitih tehnika ilustracije – da li su radovi drugih poznatih ilustratora poslužili kao inspiracija za stvaranje nekog sopstvenog stila crtanja?
Uglavnom sam na samom početku gledao poznate ilustratore i pokušavao da “ukradem” neke poteze. Ako govorimo o “mixed media” tehnici tu su Marcello Barenghi i Leonardo Pereznieto. Leonardo je svoj YouTube kanal posvetio učenju gde crta u realnom vremenu i svaki svoj potez detaljno objašnjava na engleskom, što se ne može reći za Marcella čiji je koncept kanala malo drugačiji. Danas živimo u svetu interneta, dostupnog znanja do kog bukvalno svi sa lakoćom možemo doći, pa sve ide dosta lakše, ali bilo je tu i mnogo eksperimentisanja, nerviranja, brljanja i cepanja papira. Kao i za svako sticanje određenog znanja potrebno je vreme i baš mnogo vežbanja. Svakako da bi sve bilo teže, usudio bih se i da kažem i neizvodljivo bez društvenih mreža. Upravo tu sam i dobio prve reakcije na ovo što radim, naravno uglavnom su dobre, ali ima i onih skeptičnih koji baš i ne veruju da je sve ovo moguće. Ono što je najvažnije je podrška i taj pozitivan „feedback“ od strane ljudi koji te prate, porodice i prijatelja.

Sigurno je mnogo dobar osećaj kada shvatiš da su, osim porodice i prijatelja i mnogi ljudi širom sveta oduševljeni tvojim radovima, da li si mogao da pretpostaviš da će tvoj talenat biti primećen u tolikoj meri?
Iskreno, nisam se nadao da će moji crteži obići ceo svet, to se bukvalno desilo preko noći. Prvi koji me je kontaktirao bio je agent portala “Bored Panda” koji me je zamolio da svoju priču objavim na njihovom sajtu uz nekoliko mojih najboljih crteža. Posle nekoliko sati to je bio ubedljivo najposećeniji članak na tom portalu. Onda su mi se javili i ostali popularni mediji, među kojima su najpoznatiji bili Mashable, Ladbible, Bussines Insider, Daily Mail i mnogi drugi. Crteži su počeli da se pojavljuju i na facebook stranicama poznatih holivudskih glumaca u šta sam jedva poverovao. Čarli Šin i reper Ludacriss su bili neki od njih. Popularnost me je u tom trenutku spojila i sa poznatim brendovima pa sam bio pozvan da u Dubaiju, na sajmu “Paperworld” predstavljam nove drvene bojice marke “Factis” za jednu Iransku firmu. Sve je to za mene bilo novo, nesvakidašnje. Tamo sam pred stotinama ljudi uživo crtao 3D crteže i izlagao svoje postojeće. Sećam se, kada sam završio ilustrovanje 3D Adidas patika, da je ispred našeg štanda bila najveća gužva. Svi su pokušavali da ih fotografišu, a ja sam im ispravljao telefone, jer niko nije uspeo da nađe odgovarajući ugao pod kojim se vidi kako 3D crtež zapravo treba da izgleda. Par meseci nakon povratka iz Dubaija sam nažalost ostao bez oca, što me je dosta poremetilo, ali sam se i tada trudio da što vise crtam i da to moje stanje nekako prikrijem svojim crtežima.

Ti 3D crteži baš umeju da izazovu glavobolju dok ih gledamo, jer nam uopšte nije jasno o čemu se tu radi, a posebnu pažnju privlače i tvoje ilustracije izrađene u negativu, možeš li da nam otkriješ kako nastaju ovakvi crteži, u čemu je fora?
Može se reći da je tako, jednom prilikom sam dobio negativnu kritiku od izvesne gospođe koja se žalila da nije dobila 3D crtež nego nešto potuno iskrivljeno i besmisleno. Kasnije sam joj objasnio kako se ti crteži posmatraju i kako se fotografišu. Istraživajući po raznim umetničkim grupama na društvenim mrežama pažnju su mi privukli razni hiper-realistični crteži i malo “grublji” 3D crteži, pa sam došao na ideju da spojim ta dva pravca u jedan. Na početku su i moji 3D crteži bili jednostavni, uglavnom sa pogledom „odozgo“ ali sam se svakodnevno trudio da budem sve bolji. Na kraju sam otkrio način kako da na crtežu promenim dimenzije i kako da ga fotografišem pod određenim uglom, prilikom čega se dobije ta 3D perspektiva. Što se tiče ilustracija u negativu, to su zapravo crteži koji se prvo u nekoj aplikaciji ili u fotošopu prebace u negativ, pa se onda ta “izvrnuta” fotografija gleda i crta. Tu je sve drugačije, nema nikakvog smisla i kada bi neko gledao proces same izrade tog crteža ne bi znao o čemu se radi. Kasnije se crtež fotografiše, ali obavezno sa nekom pozadinom pa se ponovo prebaci u negativ i sve je “nenormalno” osim crteža. Takvi crteži baš umeju da šokiraju.

Verovatno ti je potrebno dosta vremena i truda za izradu jedne takve ilustracije, kakve sve tehnike i pribor koristiš da bi postigao taj šokantno realističan efekat?
Ranije sam većinu svojih radova znao da završim za par sati, dugo sedenje za radnim stolom nije bilo nešto što sam baš voleo, ali vremenom sam naučio da ako želiš da nešto izgleda baš dobro moraš se dobro i potruditi. Sada obično za jedan rad potrošim između 15 i 30 sati, a nekad i više. Što se tehnika tiče, pored markera i drvenih bojica koristim i akrilne boje i „airbrush“ tehniku. Prvi crteži su mi bili crno beli gde sam koristio samo grafitne olovke različitih tvrdoća. To je proces kroz koji svako mora da prođe gde se prvo dobro mora naučiti nijansiranje. Kasnije sam se upoznao sa bojama, odnosno pastelima i drvenim bojicama. Strah od nepoznatog bio je ogroman. U svemu tome imao sam pomoć svog oca od koga sam, mogu slobodno reći nasledio “delić” umetničkog talenta koji je on imao. Kasnije sam naučio da radim markerima i da ih kombinujem sa prethodno pomenutim alatima. Učio sam šta se prvo nanosi, da se marker nanosi isključivo na čist papir, da bojica može preko markera i još puno toga.

Ja ovako laički znam da korišćenje airbrush tehnike nije ni malo naivna stvar, kako si uopšte došao na ideju da probaš tako nešto?
Moj prvi susret sa Airbrush tehnikom je bio 2016. godine. Ideja da počnem da ga koristim je nastala kada sam dobio ponudu da oslikam dve pravoslavne ikone na metalnoj površini. Iskreno, to je prva tehnika koja mi je pala na pamet kada je u pitanju oslikavanje na metalu. Iako airbrush pištolj nikada ranije nisam ni video ni znao kako se koristi, prihvatio sam taj posao. Mogu samo reći da je moj prvi susret sa tim bio izuzetno stresan – već prvog dana sam uspeo da iskrivim diznu i iglu na pištolju, što govori o mojoj tadašnjoj spretnosti. Nisam znao ništa o mešanju boja, o potrebnoj gustini i odgovarajućem pritisku koji kompresor mora da ti pruži. To oslikavanje je trajalo danima, uz desetine grešaka i ispravki ali sam na kraju uspeo u svojoj nameri i te ikone danas krase našu novu crkvu. Od tada sam nastavio da koristim taj alat svakodnevno u izradi svojih crteža i investirao sam u profesionalni “Iwata” pištolj i kvalitetne “Createx” boje, pa je sada to već rutina.

Da li pored veštog baratanja airbrush-om imaš još neke talente za koje ne znamo?
Trudim se da se ne ograničavam samo na crtanje na papiru iako je on uglavnom moja svakodnevnica. Imam iskustva i sa oslikavanjem murala i grafita. Pre par godinama sam učestvovao u izradi jednog memorijalnog murala gde sam se prvi put upoznao sa tom tehnikom. To je jako uzbudljivo, radi se na različitim visinama, prilično je fizički zahtevno ali je rezultat uvek vredan napora. Možda je interesantno napomenuti da sam se pre crtanja bavio grafičkim dizajnom. Fotošop je bio i ostao moja velika ljubav, a dizajnirao sam i puno logo-a. Zaljubljenik sam u fotografiju. Generalno sam veliki ljubitelj vizuelne umetnosti.

Po tvojim ilustracijama vidimo i da si veliki ljubitelj automobilizma, sa kakvim se sve izazovima susrećeš pri ilustraciji automobila i da li bi mogao da izdvojiš tri omiljene ilustracije na tu temu, iako smo sigurni da ih sve voliš na poseban način?
Uvek sam voleo automobile i volim ih i dan danas, oni su posebna priča. Sećam se svog ranog detinjstva iz vrtića gde su automobili i motocikli bili ono što sam uglavnom crtao. Kasnije se ta ljubav produbljivala, pa sam često ubijao dosadu žvrljajući po papirićima razne automobile i motore. Oduvek sam bio fasciniran dizajnom Aston Martin automobila, ti automobili me bukvalno ostavljaju bez daha. Koliko će neka ilustracija biti izazovna za izradu dosta zavisi od modela automobila, ugla, detalja, boje. Najteže mi je, recimo, da nacrtam beli automobil sa jako nežnim i jedva vidljivim senkama. Svaki automobil koji crtam sa pozadinom je za mene poseban izazov jer se tu mora demonstrirati i relativno poznavanje pejzaža. Sve moje ilustracije imaju neku svoju priču, ali meni su najznačajnij 3D motocikl Harley Davidson, Bugatti Veyron, prvi 3D automobil koji sam nacrtao i na kojeg sam veoma ponosan i „Dečak koji pere tatin automobil“ – crtež gde sam morao da pokažem umeće crtanja automobila kao i portreta i gde sam koristio sve moguće tehnike crtanja!

Iskreno, ja sam iz ovog našeg razgovora dosta novih stvari naučila, sada imam želju da i sama uzmem papir i olovku i probam da nacrtam nešto… Kao neko ko je potpuno sam naučio sve vezano za ovu umetnost, kakav savet bi dao nekome ko tek ulazi u svet ilustracije i kome upravo ti služiš kao inspiracija?
Da, ja sam studirao nešto sasvim drugo što nije usko povezano sa crtanjem. Neosporno je da je talenat bitan, ja sam svoj nasledio od oca ali je potrebno da se maksimalno predaš i mnogo, baš mnogo vežbaš. Ukoliko osetiš da je crtanje ono što od svih stvari najbolje znaš da radiš i ako prema tome gajiš veliku ljubav već imaš predispoziciju da budeš veliko ime u svetu umetnosti. Spomenuo bih ponovo da sam ja krenuo aktivno da crtam sa skoro 28 godina. Ukoliko imate mnogo manje od pomenutog broja već ste u velikoj prednosti!

Nikola, hvala puno na odvojenom vremenu, a ti, dragi naš čitaoče, u nastavku možeš pogledati galeriju njegovih radova ili pravac na društvene mreže i zaprati ga na njegovom Fejsbuk ili Instagram nalogu.

AUTOR // Tijana Ješić
FOTOGRAFIJE // Nikola Čuljić – lična arhiva