Vozačke priče

Najbolji putevi za vožnju – Kosmaj

Da bismo pravilno razradili motor, potrebno je postepeno da ga opterećujemo. Postoje mišljenja da to odmah može gas patos, ali mi nigde ne žurimo. Paradoksalno krećemo od punjača za trenutno najnaprednija električna vozila sa nečime što predstavlja suštu suprotnost celoj toj filozofiji – bud3enim jugićem.

Dragi sine, dok budeš čitao ove reči bićeš dovoljno zreo za vozačku dozvolu ili kako će se ona već zvati u tom trenutku. Dok si ti odrastao, automobili, kakve sam ja poznavao od malih nogu, su prestali da se proizvode. Nedugo zatim Evropska unija je na javnim putevima zabranila upotrebu svih vozila koja nisu na električni pogon. Zahvaljujući tome, nafte oko koje se svet ranije okretao, još uvek ima da se pronađe. Doduše samo preko stare veze iz Bugarske (pričaću ti o tome nekom drugom prilikom), ali koliko će Hristo još uspevati da nabavi “stotku”, ne znam. U mladosti sam uspeo da ostvarim svoj dugogodišnji san i da odem na Nirburgring sa Jugom… Zato ovu hrpu metala (ljubomorno) čuvam i održavam u pogonu, kako bi ti makar na kratko osetio to šta smo mi nazivali „old school“ i izraz “benzin u krvi”, a tvoja generacija se ni sa klipom nije susrela, kamoli karburatorom…

Fotografija nastala kao pokazatelj kontrasta između analognog i digitalnog. Mehanike i elektronike, prošlosti i budućnosti. Sukob karaktera i konformizma. U suštini pokazuje napredak automobilske industrije u proteklih 40 godina. I dok se nekada lampica za prazan rezerovar smatrala elektronikom, pored svetla u kabini, danas mikročipovi upravljaju skoro svime, a mehaničke komponente se svode na minimum. Bez šale, prete nam da u budućnosti neće biti SUS motora. Ali dok veliki kuju planove, mi se vraćamo korenima – čisto mehaničko zadovoljstvo jednog Juga. A ko poznaje Andreja, zna da je jedino crvena boja fabrička (lightweight edition kao na F40).

Ruta je kratka i pogodna za naš zadatak razrade tek spakovanog motora. Može joj se pristupiti na par načina, ali ovaj smatramo najadekvatnijim. Idealno vreme za polazak je u ranim jutranjim časovima, jer kasnije tokom dana, umesto opuštajućeg protezanja „nogu“, imaćete vežbe sa „preponama“. On je nagrada za ranoranioce, naročito u letnjoj sezoni, jer blizina Beogradu uslovljava znatno veću količinu saobraćaja nego što smo se do sada susreli na našim putovanjima. Kao što ćemo vam demonstrirati.

Od Ikee desno, putem koji izgleda kao pomoćni požarni i da nikuda smisleno ne vodi. Prolazimo polako kroz Zuce, zatim pored vojnog objekta, sve do ukrštanja sa M23 koji se sa Avale spušta ka Šupljoj steni, a zatim vodi ka Mladenovcu. Preskačemo potencijalno vikend zagušenje kod skretanja za toranj. Nedelja je, pa su, posle mračne i hladne subote, svi jedva dočekali da izađu van svojih domova.

Krećemo se kroz obronke šume, dok se niski i jarki sunčevi zraci probijaju kroz sve oskudnije krošnje drveća. Plejlista su nam četiri Dellorto horizontalne trub(ic)e. Sviraju tiho, ali skoro na uvo. Zvučna izolacija u Jugu je nepostojeća, a ventilacioni otvori su toliko blizu motornom delu da služe kao rezonante kutije koje pojačavaju njihovu „pesmu“ u kabini. Čak i kada se vozi na vr’ gasa. Sušta suprotnost modernom automobilu, koji putem zvučnika u kabinu “ubacuje” zvuk motora.

Pratimo traktore, obilazmo autobuse i bicikliste. Stajemo da napravimo fotografiju sa dronom kako bismo vam prikazali gde vas vodimo. I ponovo na ripit u prestizanje, dok karburatori pitomo reže, ne prelazeći 3500 obrtaja. Više od toga nam i ne treba u ovoj, po modernim standardima, pero lakoj karoseriji. 19/64 prenos i skraćenja svih brzina takođe pomažu, ali zauzvrat traže da se „kutlača“ koristi sve vreme.

Nizbrdo niz nekoliko S-ova, pored jezera Trešnja, do Ralje. Mesto od opšteg značaja, jer se baš tu isključujemo za Babe i Stojnik na putu za Kosmaj. Desno ka pruzi i preko nje, zatim uzbrdo. Put koji se blago sužava nas vodi sve više. Pored nas se smenjaju polja i šume, a veća naselja ostaju za nama.

Kompletna ruta je nedavno u potpunosti obnovljena i asfalt se može okarkterisati kao izvrstan. A kada na to dodate konstantne uspone i padove, promene nagiba sa blagim i oštrim krivinama i dugačkim pravcima kroz šumu… Teško mu je odoleti, naročito kada se za žitelje glavnog grada nalazi toliko blizu. Usput smo stali i kvačilo da doštelujemo, u duhu čiste mehanike (the Italian challenge). Izvrsna prilika za još jedno podizanje „ptice“.

Slabije opterećen od glavne trase ka Kosmaju, dvosmeran, a kako se skoro sve vreme prolazi pored kuća i seoskih gazdinstava, prizori ovaca pored puta, traktora koji idu na njive, pešaka i biciklista su uobičajeni. Nakon Baba, krećemo se ka Stojniku, pa Dučini, pre koje nailazimo na jednu fantastičnu sekciju puta koja se nastavlja u L2+ preko mosta, !!D1 u !L2 (ako sam pogrešio, reli majstori, ispravite me). U prevodu minijaturna rally/hill-climb sekcija. Šteta što nije malo duža…

Od raskrsnice za Sopot i Zoroljin, drum se značajno proširuje. I od uskog, drvećem zaklonjenog puta, prelazimo skoro pa na otvorene pravce i duge krivine koje nas vode ka planini Kosmaj i spomenika Kosmajskom partizanskom odredu. Kreiran od pet betonskih krakova, visine 30m, postao je odličje kraja nakon izgradnje 1971. godine. Ne samo zbog svog impozantnog oblika, već i zato što nadvišava okolnu šumu i moguće ga je videti i sa velike distance.

Zbog ovog dvo i po minutnog parčeta asfalta, ranije smo stalno dolazili ovde. Od „Kod Tome i Nade“, naviše ka manastiru Tresije, ukosnica, pravac, levo, desno, oštro levo, još jedna ukosnica, uzbrdo levo, pravac i kraj. Kosmaj. Mala šetnja po planini od spomenika, pored bazena, do vidikovca ili spomen kosturnice i to je to, idemo kući. A sada cela ruta za jutarnje razgibavanje ili u našem slučaju prelaženja neophodnog broj kilometara (sve nam teško). Još ako poranite…

Spuštamo se niz drugu stranu planine. Idemo u pravcu Koraćice. Podloga je ovde u lošijem stanju, ali je put i dalje zabavan za provozati se, čak i u kontra smeru. Očekujem da će neki negodovati ovaj deo rute, ali ako nama u spuštenom Jugu sa tvrdim vešanjem (Bilstein B6 + PA6 polijamid umesto svih gumenih delova u trapu) ništa nije falilo… Bolje pregledajte… Suspenziju.

Na ukrštanju puteva kod Banje Selters treba doneti odluku – Mladenovac ili Aranđelovac na pečenje? Odluka pada na Beograd po pelene! Kud pitah Andreja šta je sve ovaj put izmenio na motoru, pre polaska. Pravac pumpa po gorivo, pa svako na svoju stranu.

AUTOR // Vojislav Vujanić
FOTOGRAFIJE // Vojislav Vujanić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

7 komentara

  • 04:25 Ovo mi je BUKVALNO bila priča za laku noć. Hvala Voćko i Andrej. Lkn!

    • Hvala!

  • Voćko, svaka čast za ovu priču. I za prethodne, naravno. Pravo je uživanje pratiti ih. Očekujem nove 😉
    Ovu kombinaciju bi mogli ponoviti nakon potrebnog broja kilometara, ali i uz neki zanimljiv video. Fotografije su odlične, ali nedostaje bar malo zvučnih efekata koji prate nadahnutu vožnju ovakve i sličnih igrački za velike dečake.

    • Borise,
      Izvini na zakasnelom odgovoru. Da, slažem se da fali nadražavanja slušnog aparata uz neki video, ali smo imali izbor između kvalitetnih fotografija i teksta ili u najboljem slučaju prosečnog foto/video i tekstualnog materijala. Odabrali smo da to uradimo na najbolji način koji smo mogli u tom trenutku.