Fifi se vraća kući – Peugeot 206 GTI

Mala je verovatnoća da ne znate zašto se alfisti tokom dana ne javljaju jedan drugom? Pa… Videli su se tog jutra kod majstora. Klišei su čudo. Pa tako „japanci“ imaju tanak lim, „francuzi“ su udobni, a „nemci“ dugovečni… Golf je najbolji auto otkada je izmišljen točak i to niko ne sme da ospori, u suprotnom može da se dogodi drama slična onoj u Francuskoj pre koji mesec…

Realnost je, naravno, dijametralno suprotna. Osim možda ovoga za alfiste, ali su i oni sigurno bolje prošli od ne tako malog broja vozača francuskih brendova koje sam ove godine video pored puta u „supermen“ stavu ispred otvorene haube njihovog vozila. Nekim “fifikama” smo uspeli da pomognemo, dok su drugi spas uspeli da nađu jedino pozivanjem spasilačke službe.

Odatle je i nastala ideja za ovo putovanje, ono što Dušan, „moj“ vozač i sapatnik saputnik, u tom trenutku nije znao. Kao ni to da mi je u rancu pored foto-opreme malo pakovanje za prvu pomoć i sendvič, u slučaju da zaglavimo negde, jer ko će verovati francuskom automobilu koji od elektronike ima nešto više od časovnika? Volim klišee.

Dan je obećavao, jedan od onih retkih kada kiša nije padala. Cilj je bio doći do Golubačke tvrđave (i vratiti se). Ne preterano zahtevan zadatak ako odlučite da idete dosadnim autoputem, ali mi više volimo krivine i to nam je bio dovoljan razlog da svratimo do Smedereva i „Bobosport“ radionice da uporedimo dva galska ratnika.

Put do Smedereva je skoro u potpunosti obnovljen i pravo je uživanje za vožnju određenim tempom, pogotovo ako, kao mi, imate sreće da nema skoro nikoga na njemu.
 
Od Smedereva smo krenuli ka Srebrnom jezeru i taj put je idealan ako treba da proverite šta vam škripi ili zvecka u autu. Koliko je utisku u vožnji i držanju puta doprinela kombinacija Bilstein B6 amortizera sa Eibach oprugama i određene modifikacije na torziji, toliko su gumice od tegli za džem (205/45) na Superleggerama od 16″ pomogle da se protrese taj kamen iz bubrega (pa ti nastavi da piješ koka-kolu!).
 
Ali vredelo je napraviti tu promenu u ruti.
Srebrno jezero je predivno, predstavlja rukavac Dunava, i poslednjih nekoliko godina se ulaže u sređivanje obale i pratećih objekata (ima čak i akvapark). Na jezero možete otići da iskulirate ceo dan i okupate se, ili više dana, a može da posluži i kao tačka za predah u obilasku ovog kraja Srbije. Pošto su u blizini Viminacijum, Kostolac, Ram, Golubac, Nacionalni park Đerdap… A do jezera ima tek nekih 110 km.

Gas. Veliko Gradište, Braničevo. Odvajate se od velike reke, ona ostaje negde za vama.

Gas. Pravac, krivina, dolina. Put nije idealan, ali je dovoljno dobar da vožnja bude interesantna.

Gas. Uspon, krivine. Spuštamo se nizbrdo kroz seriju šikana, koje kao da je neko namerno postavio samo za nas.

Gas. Ponovo uspon i… Golubac… Dunav.

Dunav kakvog verovatno niste navikli da gledate. Dunav koji je najširi na celom svom toku i najdublji. Preko puta je Rumunija i njene vetrenjače, a nizvodno ulaz u Đerdapsku klisuru i moćna Golubačka tvrđava koja se nadvija nad rekom i gradom.

Gas. Put nas sad vodi kroz Golubac, put pored kamenog obronka Homoljskih planina koji okružuju veliku reku. Put koji je usečen u planinu.

Put pored napuštenog kamenoloma i oblaci koji polako počinju da nadolaze. Vetar.

Nekoliko kapi kiše nas nisu omele da obiđemo tvrđavu čijih devet kula štite grad sa kopna i sa vode, a za koju se ne zna tačno kada je izgrađena. Obišli smo fragment Golubačke tvrđave koji je dostupan za obilazak, a nalazi se pored puta, i nastavili dalje.

Gas. Put sada prati reku, naslanja se na nju, svega nekoliko metara iznad vode. Pravci su duži, put je uži. Krivine su brže, ali nepreglednije. Tama se spušta.

Tuneli. Tuneli su ispred nas. Uklesani u impresivne stene. Pred svaki se šalta brzina niže kako bi zvuk režanja i pucanja koji dopire iz Supersprintovog lonca došao do izražaja.
 
Kiša. Kapljice su se uvećale i dodatno nakvasile već klizav put, a i kazaljka za gorivo je počela da nam maše. Jedino pitanje u tom trenutku koje smo postavili sebi bilo je: Zašto nismo pošli ranije? A obojica smo znali odgovor.

Ponovo tunel. Osmeh. Kao kod deteta. Dok put za nama nestaje, a novi se stvara ispred nas.

Ručna. Zaokret za 360 stepeni, kao Đogani, i nazad ka startnoj poziciji. Sporije, kroz gradiće i sela, sumirajući utiske i jureći munje koje su osvetljavale sve kilometrima unaokolo.

Vratili smo se, a da ni u jednom trenutku nisam pomislio na dodatni sadržaj u torbi. Možda ovi francuski automobili i nisu toliko loši. Pogotovo kada se naprave modifikacije na vešanju, postaju znatno zabavniji i pri nižim brzinama, a to je generalno prvo što bi trebalo da unapredite na svom projektu. Nije sve u snazi. Mada ni izmene tog tipa nisu izostale na ovoj dvestašestici. E, da… Bez pomoći prijatelja, Fifi se vratila kući.
 

Autor: Vojislav Vujanić

Fotografije: Vojislav Vujanić