Offroad
Autor / Vukašin Medić
Kažu oni meni: „Napiši tekst, ljudi treba da znaju koliko je ovo dobro!“ Neću, ja sam za to da samo kažemo da je za doručak bilo popare i starog sitnog sira, ljudi će odmah znati – ocena događaja 10/10. Hvala, doviđenja, vidimo se sledeće godine. Međutim, ne. Posle duge rasprave sa ovim što ne voli poparu (DA, TAKVI LJUDI POSTOJE), složili smo se da napišem tekst. Evo ga.
Da se razumemo, mi smo među tim maloumnijima koji su tek sada posetili ovaj praznik. Ne znam šta smo uopšte radili do sada. Sad sedim za stolom i razmišljam kako da objasnim ovaj apsolutno epski događaj ljudima koji nisu bili.
Prvo da razjasnimo ko ovde učestvuje i sa čime. Postoje tri klase: turistička, soft i hard. Turistička klasa je za entuzijaste koji su malo nabiflali svoje terence čisto da se ne blamiraju ako negde postoji neka zeznutija deonica. Oni voze po trasama koje su koliko toliko prohodne i raskrčene. Mahom su to putevi tehničke prirode koji služe da se stigne do nekih tehničkih objekata na teritoriji Kopaonika.
Soft klasa zahteva ozbiljnije modifikacije i opremu. Teren po kome oni voze je značajno zahtevniji i neretko su oni ti koji sami kroče sebi put kroz šumu. Već kod gledanja soft klase smo se hvatali za glavu i stalno se pitali kako je to moguće – kao devojčice skičimo i uzdišemo od uzbuđenja i zapanjenosti.
I onda dolazi hard klasa koju ja ne znam kako da opišem. Njihova vozila su najbrutalnije mašine koje smo mi ikad videli, a zadatak im je da odvozaju neku deonicu za što kraće vreme. Te deonice su najsuroviji tereni koje možete da zamislite. Nema tu puta, raskrčenog dela ili nešto tako jednostavno. Ne, stena od dva metra je ispred tebe, a ti si već pod nagibom od 45 stepeni – izvoli druškane, teraj, šta čekaš…
Ono šta vozač, suvozač i vozilo pretrpe tokom samo jedne deonice prkosi svemu. Fino je to kad voziš drift, krug ili neko brdo. To je sve balet naspram ovog ragbija. Prvo oni ne znaju za reč ne. Odustajanje je nešto o čemu se razmišlja samo ako je vozilo polomljeno na dva dela, pa ne možeš kompletan da završiš trku. A mi, gušteri, stojimo, gledamo i ne verujemo. I samo ponavljamo u sebi ili naglas: „Ma, neće valjda tuda da prođu? To, to nije istina!“ I onda se neko vozilo fino nasadi na stenu, a ja imam utisak da su meni koske pukle koliko to lupi… I, ništa, teraju dalje. Jednostavno, ono što oči vide, mozak ne može da obradi. Ubrzo potom se preda i onda samo gledate otvorenih usta.
Kada se spomene bilo kakvo utrkivanje motornim vozilima, obično ti se u glavi pojavi neka staza, neki ograđeni prostor kuda se vozi. Ovde to ne postoji. Postoji tačka A od koje krećeš i završavaš na tački B. Kako ćeš ti stići tamo, to je tvoj problem.
Nedaleko od nas jedno vozilo se zaglavilo u soft klasi i blokiralo trasu. I šta će, oni samo skrenu levo i pojave se iz neke šume i mraka gde možda, ali možda, samo medeved ide da kenja. To su, ljudi moji, strašne stvari.
Nazabavnija stvar u celoj priči je publika, koje ima poprilično i koja je sve vreme tu – bodri, navija, daje svoje predloge kretanja i zeza se. A pošto je ovo internacionalno takmičenje, zamislite samo kombinaciju mađara, bugara, slovaka, srba i crnogoraca koji ne razumeju jedni druge, ali se provode kao da se poznaju od rođenja. Sjajna ekipa. Apsolutno fantastično dešavanje.
Dakle, ako vam pominjanje popare nije bilo dovoljno da posetite Serbian Trophy, onda se nadamo da će ovaj tekst i fotografije biti presudan faktor. Ne smatrajte sebe petrolhead-om dok ne odete u ovo bespuće i ispratite poduhvat ovih posada. Jedva čekam sledeću godinu.
Želimo da uputimo zahvalnicu Grand Motors – Land Rover Srbija, koji su nam omogućili da posetimo ovu manifestaciju, pošto sa našim autom ne bismo stigli dalje od doručka.
Autor // Vojislav Vujanić
Fotografije // Vojislav Vujanić
Autor: Vukašin Medić
Fotografije: Aleksandar Savin, Vojislav Vujanić
Galerija
122
