Ako vam je krštenica dobila adekvatnu nijansu žute boje, pa u obzir uzimate kupovinu “novog” Fiat Tipo u SW varijanti, onda ste, kao i mi, dovoljno stari da se sećate šaljivog reklamnog slogana “Zašto u lavoru, kada možete sa Tipom na moru?”. Podstaknuti tim rečima, rešili smo da učinimo baš to – krenuli smo sa Tipom na Jadransko more.
Kratko upoznavanje sa automobilom kaže da ovaj Fiat Tipo SW pogoni, dobro poznati, agregat Multidžet2 zapremine 1.3l , snage 95ks koji je uparen sa, sada već vremešnim, peto-brzinskim menjačem. Na prvu ruku ne baš dobra kombinacija sa većom i težom karoserijom karavana koja može više da se optereti od sedan i hečbek verzije. Doduše veći problem predstavlja što ni uz doplatu ne možete dobiti 6-o stepeni menjač. On je rezervisan samo za veći dizel agregat od 1.6l i 120ks i benzinski od 1368ccm i 95ks. Dobar način da vas nagovore da doplatite. Maleni agregat tokom putovanja sa svojih 200Nm obrtnog momenta pri 1500rpm i maksimalnom snagom od 95ks pri 3750rpm, pokazao se kao izuzetan borac sa teretom koji smo stavili iza njega.
Prenosni odnosi u menjaču nisu prijatelji kućnog budžeta na brzinama potrebnim za lagodno kretanje po autoputu Bratstva i jedinstva. Do 110kmh, potrošnja je ispod 5l, ali čim pređete 120kmh, sa porastom buke u kabini, raste i potrošnja koja je bliža cifri od šest litara i više. Kako do Zagreba ima nekih 400km, interesantnih kao gledanje farbe kako se suši, to vreme koristimo da se upoznamo sa nekim od funkcija automobila. Saznajemo da je zatamnjivanje table zakopano duboku u meniju, gašenje ekrana multimedije je odlična opcija za noćnu vožnju, Bluetooth uparivanje sa uređajem radi samo dok je vozilo stacionarno, a handsfree i integracija sa Apple/Google servisima radi izuzetno dobro. Naš Fiat Tipo SW opremljen je multimedijalnim uređajem sa ekranom dijagonale 5”, bez navigacije. Pregledan je, lak za korišćenje i veoma responzivan na dodir. Sve komande u vozilu su pregledne i nalaze na očekivanom mestu, nema nelogičnih ili viška tastera u vidokrugu. Tabla je pregledna i sve je jasno iscrtano, ali kvalitet završne obrade je tipičan za Fiat. Plastike sa kojima nije potrebno da dođete u kontakt su nižeg kvaliteta, a one sa kojima imate čestu interakciju višeg i prihvatljivog kvaliteta. Komande za otvaranje prozora su predaleko pozicionirane, pa smo češće otvarali zadnje prozore, nego prednje. Ujedno i pohvala za postojanje sva četiri električna podizača.
Prva stanica Zagreb. Prijatelji, štruk (vid pite sa sirom, ali može biti i slatkog i slanog ukusa), pivo i kokteli za društvo, ali se ipak ide ranije u krevet. Treba stići do Plitvičkih jezera, pre ukracavanja na trajekt i randevuom sa ostatkom ekipe. Ujedno i odličan izgovor da se maknemo sa dosadnog, pravolinijskog kretanja po autoputu, na magistralni, koji sa svojim usponima i padovima, vijuga sve do mora… Ali radovi na obnovi puta, pojačan saobraćaj zbog produženog vikenda i nekolicina autobusa (više od deset) punih dece koja su došla na ekskurziju utiču na izmenu plana. Rekli smo doviđenja Plitvicama jednako brzo koliko i dobar dan.
Na magistrali do Splita, mali dizel agregat iskazuje svoj karakter koji nije slabašan. Štaviše pokazao se kao relativno zabavan i lepo uparen sa menjačem, kojim se rukuje kao sa kvalitetnom kutlačom. Doduše i osećaj na volanu je nepostojeći, ali usmeravanje auta se odvija dovoljno precizno kada se na njega naviknete… Za razliku od kvačila koje hvata svaki put na različitom mestu. Na šta se ne naviknete. Potrošnja opada.
Ukrcavanje na trajekt je po principu „ko pre devojci“, jer iako ste kupili kartu, mesta nisu numerisana… A sledeći je tek sutradan. Posle svog tog jurcanja, sledi vožnja od preko četiri sata uz brujanje dizel agregata, udaranje talasa o bokove broda i odmaranje očiju po plavetnilu Jadrana… Na čijoj površini kontrast prave sporadične jedrilice koje se nađu u vidokrugu. More… Umor i slanost vazduha nas savladavaju olako. Tonemo u san. Ni najmanjeg uticaja nije imalo što smo “omlatili” sve slane i slatke pite koje smo spakovali. Vreme proleće i “brzo” pristajemo u Ubli, glavnu luku na ostrvu.
Opština Lastovo sastoji se od 46 ostrva, ali su ona većinom nenaseljena. Na celom Lastovu postoje dve, možda tri prodavnice, ali tu treću nismo videli. Podatak koji ne čudi, kada posedujete informaciju da je ukupna populacija manja od 800 stanovnika, a za frizerske usluge morate ići na susedno ostrvo Korčulu. Uprkos prvom utisku koji može da se stekne, istorija Lastova je relativno bogata. Poslednji veliki prevrat bio je posle Drugog svetskog rata, kada je ostrvo ujedinjeno sa ostatkom Hrvatske. Pre toga je bilo sastavni deo Italije, koja ga je preotela od Austrije posle Prvog svetskog rata. Kao poslednje naseljeno ostrvo u primorju, Lastovo za vreme SFRJ postaje vojna podmornička baza. U tom periodu na ostrvo nastanjuje duplo više vojnika, nego što je bilo meštana i starosedeoca. Baza je već godinama napuštena, pa je moguće prići tunelima kojima su se, ne toliko davno, kretale vojne podmornice.
Ostrvo Lastovo, prostire se na 46 kvadratnih kilometara i skoro je u potpunosti prekriveno šumom. Zbog nedostatka pijeće vode, nema otrovnih životinja, pa ga je celog moguće prepešačiti kroz nekoliko dana ili prevesti biciklom. Cilj većine turista, obzirom na njegovu netaknutu prirodu. Naš kratak boravak nas je uslovio za obilazak sa Fiat Tipo SW, jer bicikle nismo poneli, i vrlo brzo smo uvideli koliko je ostrvo minijaturno. Ne postoji put oko celog ostrva. On samo jednim delom ide po njegovom obodu, zatim vas vodi ka glavnom gradu Lastovu (kao i samo ostrvo). Odatle možete krenuti u pravcu Skrivene luke, okruženoj šumama i poljima, i jednom od najstarijih svetionika u Hrvatskoj izgrađenom 1839. godine. Odnosno u pravcu asfalta probijenom kroz ljute stene i serpentinama koje vas vode ka Homu, najvišoj tački ostrva i heliodromu. Još par puteva vodi ka uvalama ili kućama starosedeoca, ali to bi bilo to. Za jedan dan obiđete celo ostrvo, osim njegovih najudaljenijih krajeva do kojih nije moguće doći automobilom.
Najstarija datira iz šestog veka, mada je većina sagrađena tokom 15 i 16. veka. Još jedna karakterističnost vezana za Lastovo su odžaci specifičnog oblika, koji podsećaju na minarete. Interesantno je napomenuti da na ostrvu nikada nije zabeležen uticaj arapske tj. turske kulture.
Ako ste primetili da se broj 46 ponavlja, to nije slučajnost. Čukun-čukun deda Valentina Rosija poreklom je sa Lastova, pa kako ima 46 ostrva, 46 kvadratnih kilometara, 46 crkvica, 46 polja i 46 brda… Valentino se odlučio da nosi taj broj, za sreću i zbog svojih predaka. Istina ili šala? Dok vi razmišljate na tu temu, mi ćemo dotle za večeru spremiti ribu koju smo uhvatili na ronjenju. Golim rukama.
Ronjenje na Lastovu je razlog našeg dolaska, ali i drugih turista. Mogućnost zarona blizu i daleko od obale, potopljeni brod… Čista voda sa velikom vidljivošću i netaknuta priroda. A Danijel, organizator puta i vodič po suvom i kroz mokro, se postarao da nam naš kratak boravak na ovom malom ostrvu u toj meri uveća da poželimo ponovo da se vratimo… I uspeo je u tome.
Povratak se ne čini ni malo uzbudljivm. Budimo se u tri sata posle ponoći, jer je potrebno uhvatiti red za trajekt koji isplovaljava u četiri. S tim da se u povratku odlučujemo za drugačiju rutu od one koje smo došli. Vratićemo se preko Korčule, Vela Luke i Orebića na čvrsto tlo balkanskog poluostrva i produžiti ka Dubrovniku, jer Igra prestola. U tom momentu nismo znali, ali to nam je bio, pored stajanja na granici, jedini pravi predah koji smo napravili. U Srbiju smo se vratili preko Trebinja, Foče i Mokre gore. Ko je putovao ovom trasom, zna koliko je priroda lepa, ali i koliko je sam put dugačak i naporan. I na određenim mestima propao, pa je lutrija šta vas čeka iza sledeće krivine. Veliki broj krivina ovaj put čine zanimljivim, ali koliko vremena provedete penjući se uz zavoje, toliko se i spuštate na niže. Deonica u kojoj najbolje vidite koliko sedišta imaju slabu bočnu potporu, ali iako tvrda, nisu se pokazala neudobnim. Po povratku se nisam osećao slomljenim ili nemoćnim za veče sa dragom osobom. Pronalaženju adekvatnog položaja za upravljačem pomaže njegovo teleskopsko podešavanje, kao i centralni naslon za ruku koji se podešava po dužini. Vozač na raspolaganju ima i lumbalnu podršku kičme koja se podešava elektronskim putem, iako su sve druge komande mehaničke. Užice, Čačak, Beograd. U povratku, koji je trajao oko 18 časova, Fiat Tipo SW je trošio manje od četiri litre na 100km. Opetrećen sa četiri osobe i punim gepekom, put nije osetio, a ni mi sa njim.
Razmišljanje da se funkcionalnost stavi ispred forme, pozdrav za brend iz Milana, omogućila je da se svi, bez većih poteškoća, spakujemo u Tipa. U svim vratima postoje velike ostave za flaše zapremine 0,75l pored kojih ima još mesta za sitnice. Centralni deo ima dve velike ostave, jedna ispred menjača, duboka i osvetljena (uvek možete da vidite šta se nalazi u njoj, a ne samo po osećaju da napipate), u koju staju sva potrebna dokumenta za put i telefon, dok je druga ispod naslona za ruke, takođe duboka i sa više nego dovoljno mesta, a tu su i cup holderi za manje limenke. Kaseta ispred suvozača je pristojne veličine, kada već pominjemo sva mesta na koje možete odložiti sitnice, a da vam ne prave krš po autu. Gepek je prostran, sa duplim podom dovoljno dubokim da mogu da spakuju patike, stativi, i velike flaše sa vodom. Baš one stvari sa kojima najčešće ne znate gde ćete, koje su tvrde i nesavitljive i za koje uvek fali mesta, a potrebno vam je da ih ponesete. Onda zatvorite pod i sve drugo, pažljivo poređate jedno preko drugog, pazeći da ne pređe visinu roletne, jer Tipo SW uopšte nema mogućnost kačenja mreže, kako prtljag iz tovarnog prostora ne bi prešao u kabinski (propust sa njihove strane).
Utisak koji je Tipo ostavio na nas, posle proveženih skoro 2000km, je pozitivan. Prostora u kabini ne nedostaje. Iza vozača visokog 180cm ima mesta za osobu pozadi, uz dodatni bonus prtljažnog prostora dovoljne veličine za sve putnike u vozilu. A kako je veličine „ford fokusa“, ni ne čudi. Oslanjanje iako tvrdo, nije se pokazalo neprijatnim tokom celog putovanja. Najviše nam se dopalo što se pri dizajniranju enterijera ovog vozila razmišljalo o njegovoj funkcionalnosti i preglednosti komandi, što nije karakteristika svih italijanskih brendova. Fiat Tipo SW je i po svom eksterijeru dopadljiv. Nama lično više od hečbek modela, a pogotovo u višem, Lounge paketu opreme, u kome je stigao naš testni primerak i u kom dobijate 17-inčne naplatke. Vizuelno ga možemo okarkterisati da ide u skladu sa vremenom u kome treba da prikupi simpatije potencijalnih kupaca.
Problem koji vidimo je cena, jer treba znati da je konkurencija u vidu „ford fokusa“, „kije sid“, „seata leon“, „opel astre“ vrlo ljuta i jaka. A „fijat tipo“, iako jeftiniji u startu, sa doplatom a par opcija, tu razliku topi.
AUTOR // Vojislav Vujanić
FOTOGRAFIJE // Bojana Urošević, Vojislav Vujanić
U SARADNJI SA // AutoBild Srbija
kompletnu galeriju