BIG READS

Scene iz prirode – Reno Senik

Planina Tara nalazi se u zapadnoj Srbiji. Oko 200km od Beograda, 130km od Kraljeva, 100km od Valjeva i Čačka i 50-ak kilometara od Užica. U najnepovoljnijem slučaju oko četiri časa vožnje, a koji je vaš izgovor zašto je do sada niste posetili?

Lošije stanje puteva? Jeste, ali vozite opreznije i sačuvaćete ljubimca. Nema autoputa do tamo? Pogrešan odgovor, ceo život nije prečica, već se oko nekih stvari vredi potruditi. A Tara i sve što spada, ne samo, pod Nacionalni park već i bližu okolinu, je višestruko vrednije od tih par stotina minuta za đevrekom. Vozilo izbora Reno Senik. Prvenstveno zbog imena, ali i zbog toga što su na svoju MPV (multi-purpose vehicle) platformu dodali dizajnerske elemente krosovera, pa se odlično uklapa i opisuje prizore koje možete doživeti pri poseti ovom predelu. A istovremeno odlična prilika da istestiramo novi benzinski agregat u najrazličitijim uslovima vožnje.

Krenuli smo pre nego što je prvi pevac zakukurikao, sa idejom da iskoristimo dan u potpunosti. Odabrali smo put preko Valjeva i Debelog brda ka Bajinoj Bašti. Pored novo-formiranog veštačkog jezera Rovni, ali isto tako možete odabrati drugu rutu – preko Užica. Ona vodi pored spomen kompleksa “Kadinjača”, građevine koja i među vrhovima planina uspeva da impresionira svojom veličinom. Od nje se vijagavi put, spušta sve niže, ka reci, ka Drini.

Da li znate šta je zajedničko za Trigerovu metlu i kućicu na Drini?

Da li znate šta je zajedničko za Trigerovu metlu (serija Mućke) i kućicu na Drini? Njegovoj metli zamenjeno je 17 glava i 14 dršaka, ali to je ista metla koju koristi već 20 godina. Priča drinske kućice, postavljene na kamenu u reci, počinje 1969. godine, kada je prvi put podignuta. Uporna reka Drina, šest puta ju je odnosila, ali to je i dalje ista kuća o kojoj je pisala “Nacionalna geografija” i predstavlja obeležje ovog kraja.

Nastavljamo uzvodno dok se pred nama podiže betonski div visok devedeset i dugačak 460m. Lakše bi ga bilo preskočiti, nego zaobići. Hidro-elektrana “Bajina Bašta” od 1966. godine obuzdava divlju Drinu, stvorivši iza sebe ogledalo za okolne planine u suton – Perućačko jezero. Jezero u kome je moguće ući u vodu i kupati se, uživati u vožnji čamcem ili na “pedl bordu”, a ni pasionirani pecaroši neće ostati razočarani. Da biste u potpunosti mogli da ga sagledate i da mu se divite, potrebno je da se odvojimo od njegovih obala.


Put nas vodi uzbrdo, krivuda, prolazi kroz kratke tunele, a oni se nastavljaju na serpentine koje se slažu jedna za drugom. Vozimo se po obronku planine, brana i jezero su nam stalno u perifernom vidu, kao i strmi pad iza zaštitne ograde. Vodimo računa o putu ispred nas, jer se sa obnovljenog asfalta prelazi na stari, kome je potrebno održavanje. Senikovo vešanje upija te neravnine ne prenoseći previše potresa na upravljač, ni u kabinu, uprkos nešto nižem profilu guma. Prirodnog svetla je sve manje. Pred nama se nalazi tunel kreiran prirodnim putem. Oko nas drveće se diže toliko u vis i zaklanja pogled na sve osim na sivi asfalt ispod i obrise dana iznad nas. Usporavamo i spuštamo sve prozore, dok hladan vazduh prodire u kabinu. Iako je leto, razlika u temperaturi je značajna u odnosu na dnevnu. Tišina. Čuju se cvrčci i tucanik koji se lomi pod naplatcima od 20-inča dok polako vozimo ka Sokolini i kući za odmor Jovanović. Ispis “no service” na ekranu telefona je uobičajena pojava, kao da namerno žele da vas odvoje od tehnologije (i spoljneg sveta) da biste uživali u prirodi… Ali ne brinemo, Renoova navigacija radi odlično. Povremeno joj pomažemo sa oflajn mapama preuzetim na telefonu, jer postoje novi putevi, kao i pešačke staze.

Sokolinu, kao centralno mesto za obilazak ovog kraja, odabrali smo, jer se nalazi skoro jednako udaljena od svih najatraktivnijih lokacija na Tari i u njenoj okolini, ali to ćemo sutra. Raspakovali smo se, uživamo u večernjoj idili i tišini, gledajući zvezde koje zasvetle punim sjajem, kada se oblaci na kratko raziđu… A onda se prolomio glas od koga pucaju krigle. Prvo ženski, pa muški. Živa muzika (nekom) zabavnog karaktera. Valja preneti atmosferu sa Drinske regate koja je počela rano tog jutra, a ne izgleda da će se skoro završiti. Nekim čudom, u 23:05, fajront. Nisam siguran da li je zujanje u ušima od naglog prestanka muzike ili su u pitanju zvukovi prirode oko nas. Mir je ponovo zavladao šumom.

Ispis “no service” na ekranu telefona je uobičajena pojava, kao da namerno žele da vas odvoje od tehnologije (i spoljneg sveta) da biste uživali u prirodi…

Naspram naše polazne lokacije, turistički najatraktivnije lokacije su na oko 20-40min vožnje tj. od sedam do tridesetak kilometera udaljenosti. Pa u zavisnosti od vaših afiniteta možete šetati, voziti bicikl, ići automobilom ili koristiti neko drugo sredstvo za kretanje. Sve lokacije su pristupačne, zahvaljujući ulaganju u turizam poslednjih godina. Ukoliko poželite da siđete sa asfalta i volite da istražujete, ni u tom slučaju nećete ostati razočarani, a ni ravnodušni prema prirodi oko vas.

Do jednog od najpoznatijih vidikovca, Banjska Stena, skoro je moguće doći automobilom. Ni lagana šetnja od oko sat vremena od odmarališta Mitrovac na Tari ne bi trebala da predstavlja problem, jer se sve vreme krećete utabanim stazama. Dolaskom do cilja, nagrađeni ste jednim od najlepših pogleda na Perućac, Srbiju, Republiku Srpsku i Bosnu. Pogled puca kilometrima okolo i vredan je svake graške znoja koju ste ostavili pešačenjem dovde.

Na obale Zaovinskog jezera, takođe kreiranog veštačkim putem, pravljenjem brane na reci Rzav, stiže se nakon samo par krivina. Zaovine su, kao i većina Tare okružene gustom šumom, pa se vozeći u krug oko njih jezero ne može videti. Ali tamo gde je moguće, tepih koji šuma kreira oko jezera, spušta se preko “godovima” označenih suvih zemljanih obala do kristalno čiste i mirne vode. Možete se spustiti na same obale jezera i uživati u sunčanju i kupanju u prohladnoj vodi po vrelim letnjim danima. A upravo je na Zaovinama Josif Pančić pronašao endemsku vrstu drveta, karakterističu za reku Drinu, sada poznatu kao Pančićeva Omorika.

Vidikovac Osluša gleda na tok Drine, Bajinu Baštu i okolne Dinarske planine, a u njegovoj blizini nalazi se još par lokacija sa fantastičnim pogledima, do kojih se isključivo dolazi pešačkim stazama. Sokolina je jedan od njih, sa koje puca pogled na kanjon reke Rače, a u čijoj neposrednoj blizini se nalazi i manastir Rača, zadužbina kralja Dragutina koji datira iz 13. veka. Prošavši pored manastira, šetna staza vodi kroz šumu i pored prelepih rečnih kaskada, ka izvoru Lađevac. Kremna, Mokra Gora i Šarganska Osmica, takođe predstavljaju obeležja ovog dela Srbije, ali to bi već bilo previše sadržaja za jedan vikend i propuštanje prilike za odmor i uživanje u, skoro pa, netaknutoj prirodi.

6

Taru i Drinu nismo slučajno odabrali. Velelepo bogatstvo šuma i voda kreira prizore kao iz bajke, ali Drina je domaćin jednoj od najvećih rečnih manifestacija u Srbiji – Drinskoj regati. Najstarija manifestacija ovog tipa, okuplja neverovatnu količinu najrazličitijih ljudi na jednom mestu i oko regate je napravljen festival koji ove godine traje pet dana! Svake godine, treće nedelje jula, subotom, posetioci se na svojim splavovima, čamcima ili plutajućim objektima, pošto zaista ima svačega, spuštaju od brane na Perućcu do Rogačice. Kako broj mesta nije ograničen, ukazala nam se prilika da učestvujemo i mi smo je prihvatili! U potpunosti nesvesni šta sledi… Topovi, dimne bombe i gust dim najrazličitijih boja nas je pratio skoro sve vreme spusta, kao i preglasna muzika.

Najstarija manifestacija ovog tipa, okuplja neverovatnu količinu najrazličitijih ljudi na jednom mestu i oko regate je napravljen festival koji traje pet dana!

A gledaoci raštrkani duž obala obe države vas snimaju i bodre dok vas Drina nosi nizvodno… direktno na stene. Ledena voda prodire u čamac i puni ga, dok mi svim snagama veslamo, boreći se sa jakom strujom, vodenim topovima i drugim učesnicima kojima kao da kraja nema. Tražimo sigurnost desne obale, jer na levoj čeka policija – zbog ilegalnog prelaska granice. Pa spust, krajnje nenadano, završamo prevremeno.

Reno Senik se pokazao kao odličan partner u ovom vikend-bekstvu od vreline gradskog asfalta pruživši dovoljno prostora i komfora tokom celog. Iako je mesec jul , Tara, kao i svaka planina, ima svoju mikro-klimu. Potrebno je spremiti sve od “vruće mi je u majici kratkih rukava” do “gde mi je perjana jakna” kada sunce počne da se skriva iza planinskih vrhova. Pa nam se iz tih razloga prtljažnik isprva činio nedovoljno velikim, ali je bez problema uspeo da “proguta” par torbi sa odećom i nekoliko većih ranaca punih opreme. Trejdmark francuskih proizvođača su prostrane i svetle kabine. Senik po tom pitanju ni malo ne razočarava, jer velike staklene površine dodatno pojačavaju oslobađajući utisak od “lanaca” gradskih ulica i zagušenih bulevara. Panoramski krov zaokružuje paket ovaj “svetlosni” paket, jer se osećate kao jedno sa prirodom, dok posmatrate krošnje drveća koje se protežu do samog neba i dodiruju ga… Komande vozila raspoređene su pregledno, logično i sve su lako dostupne. Zbog nedostatka fizičkih tastera za kontrolu ventilacije vozila, više puta smo bili prinuđeni da sklonimo pogled sa puta dok vozimo, jer ne postoji fidbek da li ste i na šta kliknuli. Neshvatljivo. Klizna centralna konzola između vozača i suvozača nije novina iz ove kuće, ali je u Seniku odlično realizovana. Omogućava proširenje skladišnog prostora kada se pomeri unazad, kao i prilagođavanje položaju odmorišta za ruku. Na bolju preglednost puta pozitivno utiče visoka pozicija sedenja u  kombinaciji sa velikim staklernima površinama, a trouglasti prozor iza A stuba se pokazao višestruko korisnim u uskim krivinama, jer omogućava bolji pregled puta.

6

Česti usponi i padovi, kao i povremeni izleti sa asfalta, pokazali su da je novi turbo-benzinski agregat dovoljno elastičan u svim režimima rada. Čak i u niskim obrtajima ima dovoljno snage da vas izvuče bez previše stiskanja papučice gasa. Eko mod, sa svojim prigušenim odzivima na komande i sakupljanjem “eko bodova”, se pokazao kao odlično rešenja za kretanje po Tari. Rezultujući niskom potrošnjom, ali i tome da smo više upijali okolinu, umesto da smo se trudili da jedan par krivina brzo smenimo drugim. Snage nije nedostajalo, pa možemo reći da se agregat pokazao i dosta agilnim, ali zvuk koji proizvodi (veštačkim putem) nam se nije previše dopao. Kako je naš Senik bio opremljen maksimalnim paketom opreme, ugrađeni masažeri u sedištima pomogli su da tranzicija iz mira prirode u gradsku vrevu bude, skoro pa, neprimetna…

 

”Suzuki” reli majstora

Kraljica autosporta ima duboko usađene korene u ovom kraju. Ime Obrena Tešića vezuje se za reli i Bajinu Baštu, jednako kao omorika i Drina za Taru. Nažalost, Obren, trostruki reli šampion, više nije sa nama. U želji da očuva sećanje na njega, grupa entuzijasta na čelu sa Jovanom Jelisavčićem i Obrenovim sinom, uspela je da dođe u posed Suzuki Swift GTi-ja. Automobila u kojem je Obren osvojio svoju prvu titulu prvaka u generalnom plasmanu 1994. godine. Posle više od 20 godina učestovanja na brdskim i reli trkama u BiH i promene nekoliko vlasnika, automobil je pronađen na otpadu u blizini Sarajeva. Njegovu autentičnost potvrdio je Obrenov suvozač Nenad Damnjanović Tunjo, koji ga je prepoznao po detalju amortizera koji je iskočio na jednoj od trka, kao i po delu gde je stavljena plastika umesto lima. Nakon toga usledio je dug i kompleksan povratak u Srbiju, a to najbolje znaju ljudi koji su u tome učestvovali. Sada kada je ponovo na “poznatom” tlu, čeka ga restauracija kao u vreme kada ga je Obren vozio.

AUTOR // Vojislav Vujanić
FOTOGRAFIJE // Bojana Urošević, Vojislav Vujanić
U SARADNJI SA // AutoBild Srbija

Šta vi mislite? Ostavi komentar 0

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Odabrani članci